Tri price o Srbima
DRUGA
PRICA - Na dalekoj periferiji Mostara, tamo gde se ne razaznaje gde
prestaje grad, a pocinje selo, kraj same Neretve, na goloj strmini, posle
akcije cišcenja terena ostala su da leže dva mrtva vojnika iz niške dobrovoljacke
padobranske jedinice. Sunce je vec odskocilo i prži. Grupa njihovih drugara
nervozno se dogovara u malom zaklonu kako da ih izvuce, jer s druge strane
Neretve snajperisti ih drže na nišanu. Mladi momci, devetnaestogodišnjaci,
rano sazreli u ratu, zbliženi kako se to samo u smrti dogada, ne žele da ostave
svoje drugove. Dvojica odlucuju da krenu. Uzdaju se u spretnost, brzinu i
srecu koja prati hrabre. Treci premišlja. Zove se Marko, sportista je, istreniran,
brz i snažan. Poslali su ga da služi vojni rok u Negotinu, ali je sam tražio
premeštaj u ovu jedinicu. Umesto šlema nosi traku oko glave, u akciji krece
se panterskim skokovima, kao kakav mladi Rambo, ubeden da ga metak nece stici.
Vodnik ih budno posmatra. "Šta je Marko?" - pita - " premišljaš
se, hoceš li sa njima?". Ovde nema naredbi. "Naravno" - kaže
Marko - "znam da ni mene drugari ne bi ostavili".
Niko nije cuo nikakav zvuk. Kao u kakvom nemom i usporenom filmu videli su
samo kako se Marko trgao, prilegao i uhvatio za glavu, gotovo kad je bio nadomak
zaklona. Pritrcali su, izvukli ga; rana je izgledala strašno, ali Marko je
bio živ i svestan. Povezali su mu glavu, krv mu je curila ispod zavoja na
celo i on je brisao nadlanicama da mu ne ide u oci. Zvali su odmah radio vezom
štab da im pošalju pomoc, sanitet, helikopter. Obecali su, ali helikoptera,
u tom trenutku, nije bilo. Cekali su satima. Marko je gledao u plavo hercegovacko
nebo kao da ocekuje da ugleda tu pticu spasa. Kad mu se konacno ucinilo da
cuje neki zvuk i da vidi snažni propeler, nebo se zatamnilo i on je još jedino
osecao kako ga drugari drže za mišice. Pokušao je da ih dodirne i to je bio
njegov poslednji pokret.
U bolnici u Titogradu samo su konstatovali smrt. Lekari su izašli, bio je
kraj radnog vremena. U ordinaciji je ostao Marko da leži na pokretnom krevetu
i kraj njega pratilac, drug iz jedinice na cijim je rukama umirao, sav u pecatima
krvi na grudima i rukavima. Okretao se okolo neznajuci šta da radi. Rekli
su mu da ce upravo doci neki tehnicar koji drži kljuc od mrtvacnice. Ali niko
nije dolazio i on je izašao sam da ga traži. U jednoj odaji pili su kafu.
"Treba mi taj i taj", rekao je vojnik. "To sam ja", rekao
je jedan od prisutnih i nastavio da pije kafu. "Moj mrtav drug treba
da se smesti..." "On može da saceka da popijem kafu", rekao
je tehnicar. Vojnik je izvukao ogroman pištolj i zavukao coveku u usta. "Popiceš
ovo umesto kafe ako odmah ne kreneš", rekao je. Ruka mu se tresla, pištolj
je mogao da opali i nehotice. Tehnicar je pobledeo, ustao i krenuo bez reci.
Došao je u ordinaciju i tamo stajao smeteno. " Nemam kesu", rekao
je "nestale su nam". " Nadi ", rekao je vojnik.
Otišli su u grad u prodavnicu pogrebne opreme. Prodavacica je tražila novac,
vojnik se opet mašio pištolja. "Pusti Zoro novac", rekao je tehnicar
obazrivo kao da rukuje minom.
Sedeo sam u jednoj beogradskoj kuci, u bogato nameštenom salonu, sa ocem mrtvog
Marka. "Taj tehnicar" - pricao mi je otac - "podneo je protiv
vojnika prijavu. Onda je hteo da povuce prijavu, mucio se, nije mogao da spava.
A onda se javio u dobrovoljce. A Markovi drugovi, kad sam ih obišao u Nišu,
svi su bili pod istragom".
Mislim - rekao mi je Markov otac tiho, tiho, u mukloj tišini tog velikog zamracenog
salona - mislim da su posle smrti mog sina, ti njegovi drugovi ucinili neka
nedela. Mislim da su se svetili...
B.
Radosavljevic, " Zlocini vlasti i politike " clanci i polemike,
str. 279, Narodna knjiga 1997.