Kad
se padobran ne otvori
NIŠ
- U životu svakog padobranca se dešavaju cuda. Medutim, cuda sa niškog aerodroma
ulaze u anale “Verovali ili ne”. Pripadnik proslavljene 63. padobranske brigade
Vojske Srbije i Crne Gore, stariji vodnik Ivan Lazarevic, doživeo je nedavno
nezgodu tokom pokazne vežbe padobranaca, prilikom boravka ministra odbrane VSCG
Borisa Tadica niškom aerodromu.
Prilikom demonstracionog skoka Lazarevicu se nije otvorio najpre glavni, a potom
ni pomocni padobran. Drama u vazduhu bila bi sigurno sa tragicnijim krajem da
se par delova padobranske kupole ipak nije otvorilo.
Interesantno je da je samo nekoliko minuta pre nezgode komandant 63. padobranske
brigade, pukovnik Ilija Todorov ministru Tadicu rekao sledece:
- Gospodine ministre, uvericete se koliko su naši pripadnici spremni, smeli,
hrabri i odvažni. NJihova borbena gotovost je uvek maksimalna. Pred vama su
i iskusni pripadnici brigade, ali i generacija novih. Ali, morate da znate da
iz aviona i helikoptera skacu sa zastarelom opremom, sa padobranima koji se
decenijama više nigde u svetu ne koriste. To su padobrani bez ikakvog sistema
automatskog spasavanja...
Odmah posle toga Ivan Lazarevic, koji iza sebe ima više stotina skokova padobranom
i veliko i ratno i mirnodopsko iskustvo, “propao” je kroz vazduh. Umesto na
cilj, u krugu poligona za pripremu i vežbe na niškom aerodromu, završio je na
krovu jedne porodicne kuce u selu Medoševac, koje se nalazi tik uz aerodrom.
U Vojnoj bolnici u Nišu konstatovano je da je prilikom pada zadobio samo prelom
potkolenicne kosti na nozi i posekotine i ogrebotine.
“NEBESKE
VIDRE” KAO MACKE
PAMTI se i da je krajem prošle godine pripadnik 63. padobranske brigade i ekipe
VJ “Nebeske vidre”, stariji vodnik Dragan Curcic Cure priživeo pad sa hiljadu
metara!
Cure je u padobransku kljižicu trebalo da ubeleži svoj 2.837. skok. Sa kolegama
se vinuo u nebesa avionom “AN 2”, a zatim skocio. A onda se desilo ono što “padosi”
nazivaju zla sudbina, ili su, kako u žargonu kažu, “gremlincici zakuvali corbu”.
- Glavni padobran je trebalo da otvorim posle pet sekundi slobodnog pada. Iako
je ovaj sportski padobran kvalitetan i veoma siguran, on je otkazao, jer se,
jednostavno, i takve stvari dešavaju - prica Curcic. - Kako je padobran ostao
“zakljucan” u svom kontejneru, povukao sam rucicu rezervnog, ali umesto jedne
iznad moje glave pocele su da se pune vazduhom dve kupole. Jedna je smetala
drugoj i trebalo je glavnu kupolu odbaciti, što je trebalo da bude proceduralno.
Kada je uspeo da oslobodi krajeve glavnog padobrana, primetio je da je rezervni
prošao kroz krajeve glavnog, pa mu je bilo jasno da ce glavna kupola da ugasi
i rezervnu. Uhvatio ga je, u poslednjem trenutku pokušao da ga zadrži, ali se
desilo ono cega se i pribojavao.
U nepravilnom kovitu, sa malim platnenim zavijutkom iznad glave koji je trebalo
da bude padobran, Cure se neumitno približivao zemlji, prema nekim procenama
i brzinom od dvadeset metara u sekundi. Na zemlji su culi Curetov ocajni krik.
Tada je bio svestan da mu nema spasa i vec se bio oprostio od života.
Posle nekoliko sekundi je pao na krov aerodromske gradevinske sekcije, polomio
je crep i letve na rogovima. Curcic veli da je posle pada prvo video neke ljude
kako mu se približavaju, a zatim prepoznao svoje drugove.
- To je to, pomislio sam. Nekako sam “pretekao”, a i nije mnogo bolelo. Prve
reci su mi bile “verovali ili ne, ali ja sam živ” - kaže Curcic.
U niškoj Vojnoj bolnici lekari su konstatovali da je Curcic zdrav i sposoban
za nove podvige. Vec posle dva dana Cure je ponovo zajezdio nebeskim visinama.
Cudo nad cudima: Dragan Curcic
KAKO
JE MOGUCE?
SLICNO “cudo” desilo se i Hasanu Omerovicu, pripadniku 63. padobranske brigade
u Nišu, koji vec dvanaest godina živi drugi život. Godišnje slavi dva rodendana.
Nedavno je obeležio zvanicni - cetrdeset prvi i dvanaesti, koji mu je 15. februara
1990. godine podarila sudbina. Naime, toga dana, pri rutinskom skoku iz aviona,
otkazala su mu oba padobrana i sa visine od 2.600 metara pao je na betonsko
tlo i ostao - živ! Ni danas, posle dvanaest godina, nema pravog odgovora na
uobicajeno pitanje za neverovatan slucaj - “kako je to uopšte moguce?”
U godinama provedenim u elitnoj brigadi, za koju odavno i svet zna, imao je
1.573 skoka. Skakao je i sa visine od 300 metara, što je u padobranstvu nešto
najopasnije, ali i sa osam kilometara.
Seca se Hasan dana, meseca, sata i minuta kada je, zahvaljujuci samo srecnoj
zvezdi, preživeo pad sa preko dve i po hiljade metara visine. Sa još petoricom
drugova trebalo je da obavi rutinski skok iz aviona “AN-2”. Na visini od preko
2.500 metara pala je komanda za iskakanje.
Na visini izmedu 700 i 750 metara pogledao je na visinomer, koji, inace, svaki
padobranac prilikom skoka nosi na ruci, i shvatio da je trenutak da otvori glavni
padobran. Kupola padobrana je iskliznula iz “kontejnera”, tj. padobranskog ranca
i preostalo je još da se komore napune vazduhom. Medutim, tada pocinju nevolje.
Vazduhom su se napunile samo dve i po kupole. Preostale su ostale “neme”.
PRIŠLI
MU, KAO MRTVOM
SHVATIO je Hasan, vec iskusni padobranac, da nešto nije u redu sa padobranom
i da je najverovatnije zatajila maramica koja reguliše punjenje kupole. Visinomer
je vec pokazivao visinu od 500 metara. Zemlja se približavala brzinom munje.
Pokušao je rukama da rastrese slobodne krajeve kupole, ali - ništa.
- Poslednja nada da preživim bio je rezervni padobran. Povukao sam rucicu padobrana
i sa pogledom punim nade cekao da se otvori. Desilo se, medutim, najgore. Za
delic sekunde kupole glavnog i rezervnog padobrana su se umrsile. Pogledao sam
na visinomer. Bio sam na manje od 300 metara od zemlje. Vec sam gledao smrti
u oci. Rekao sam sebi “E moj Hasane, zar tako, u 29. godini da nastradaš?”.
Pomislio sam na moja dva sina - Alana, koji je tada imao svega dve, i Darka,
koji je napunio tek osam godina. U trenutku nemoci, kad sam grabio “smrti u
zagrljaj”, potekle su mi suze. Po prirodi sam, kao uostalom i svi padobranci,
cvrst covek. Medutim, u trenutku nemoci duša nije izdržala.
Kada je Omerovic pao na betonsko tlo odbojkaškog igrališta, izmedu dva hangara,
prvi su mu pritrcali drugovi iz “AN-a”, njih petorica, sa kojima je tog kobnog
dana, samo nekoliko minuta pre nesrece, pravio na nebu “zvezdu”. Prišli su mu
sa suzama u ocima...
Prilikom pada Omerovic je slomio sedam rebara, vilicu, bedrene kosti... Posle
207 dana lecenja, nastavio je sa skokovima. Otada je skocio padobranom još 57
puta.
Smrt dolazila kao munja: Hasan Omerovic
OPREMA
PRIPADNICI 63. padobranske brigade skacu padobranima “Kluz 1A”, koji se ne koristi
nigde u svetu, a niški padobranci ne mogu da ucestvuju na medunarodnim takmicenjima
jer su takvi padobrani zabranjeni. Tvrdi se da je ovim padobranima najveca mana
neupravljiva kupola i nepozudan sistem veza.
Ovaj padobran je ocigledno pregazilo vreme jer je zreo za penziju i samo veliki
nedostatak sredstava sprecava padobrance da ga zamene sa necim savremenijim.
Dosta padobranaca ce ga pamtiti ili po tome što im je to bilo prvo krilo, ili
po dinamickom udaru prilikom otvaranja koji je vec ušao u legendu. Otuda valjda
i potice puna oznaka ovog padobrana “Kluz-1A”, s tim što padobranci insistiraju
da se ono “A” cita kao AAA !!!!
Miša Ristovic