ŠUMSKI VAZDUH NA NEBU
Ako je samo
jedan covek nešto uradio na zemaljskoj kugli, zakljucio sam da to mogu i ja.
Ako je on prošao test i ostao živ, onda nemam cega da se plašim
Kad za nekog
kažu da je covek od 76 godina, pojavi vam se slika da je to poguren covek
sa štapom u ruci, upalih ociju, da stoji u redovima kod lekara i u apoteci,
koji u parku cita novine a kod kuce samo pegla kauc i gleda televiziju - šta
ce da kažu Đindic i Koštunica!? Vidite, ja sam covek od akcije koji životno
zadovoljstvo nalazi u stvaranju, i ne odnosi se negativno prema svojoj okolini
i celom svetu - naprotiv! Pre neki dan skocio sam svoj 717. skok, i skakacu
sve dok imam želju i budem u fizickoj mogucnosti. To je pravi osecaj trijumfa,
zadovoljstva, ispunjenosti, osecaj svesti o sopstvenoj moci - ja mogu!”, prica
o sebi energicni i vitalni Stojan Jovic, pukovnik u penziji, dugogodišnji
komandant impresivne 63. padobranske brigade, padobranski entuzijast, publicista,
osnivac Udruženja za poštovanje lika Nikolaja Nikolajevica Rajevskog... Njegova
neobicna životna prica zapocinje kada se kao sedamnaestogodišnjak prikljucio
16. srpskoj udarnoj brigadi...
BOŽIJA MILINA: Kraj rata docekao sam u cinu porucnika, potom sam nekoliko
godina proveo u jedinicama Knoja, da bih, na sam dan Rezolucije Informbiroa,
stupio u granicnu jedinicu. I danas pamtim svaku našu karaulu prema Madarskoj
i Rumuniji. Tih godina bilo je bežanije na sve strane; sa naše strane bežali
su oni koji su se izjasnili za Rezoluciju IB-a, a sa njihove uglavnom srpski
živalj, koji se nalazio uz granicu.
U cin kapetana unapreden sam 1949, oženio sam se 1952. Jedno dete rodilo se
u Apatinu, drugo u Aleksincu, trece u Novom Sadu. Bio sam komandir granicne
cete, bez završene vojne škole i odgovarajuceg vojnog znanja. Da 1952. nisam
uhvatio poslednji voz, otišavši u pešadijsku oficirsku školu, izgubio bih
pravo na školovanje i podelio sudbinu oficira iz rata, svi su demobilisani
1955. Vratio bih se u moj Gornji Adrovac kod Aleksinca i nosio prtene pantalone
i svinjske opanke...
Elem, primili su me u tu vojnu školu, koja se nalazila na Banjici. Trajala
je 13 meseci i završio sam je s odlicnim uspehom. Jednog dana, pri kraju školovanja,
došao je komandant trupe i saopštio nam: U Šapcu je osnovana 63. padobranska
brigada, i obaveštavamo sve koji završavaju ovu školu, da mogu da stupe u
nju! Prakticno, deset godina nisam skidao opasac sa sebe, gotovo sam podivljao
u šumi, a još kad pomislim da mi posle škole slede pogranicni krševi... Odmah
sam se prijavio za padobransku brigadu, ali presudno da me prime bilo je to
što sam vec imao nekoliko skokova iz aviona. Naime, dok sam bio u Knoju u
Prištini, avionom je došao Bogdan Jeftovic, instruktor padobranstva i ja sam
se medu prvima prijavio da skacem. Niko nam nije rekao da padobran može i
da se ne otvori, i milina božija. Ne samo što mi se dopalo skakanje padobranom,
vec i osecaj da sam pobedio strah - da sam sad nešto drugo i da mi niko nije
ravan.
Pravo da vam kažem, dan-danas imam takav osecaj. Skacem iz aviona u 76. godini
- ko mi je ravan? Ajde majcin sine, ako si junak, napravi ti dva zgiba na
vratima aviona?!
NOCNI LET: Dodem na pregled kod letacke komisije, pitaju: Zašto si se ti prijavio,
je l’ si sanjao da letiš? - Nisam ja sanjao ništa! Ja sam padobranac, imam
cetiri skoka! - Pa gde si skakao?
Poslali su me u Mostar, u 46. padobranski bataljon. Istog dana kad sam se
javio na dužnost, komandant bataljona Perica Vucetic pitao me je: Druže kapetane,
jeste li vi ikad skakali? - Jesam, druže majore, imam cetiri skoka! - Baš
fino, imamo veceras nocno skakanje na Ortešu! Instruktori su mi spakovali
padobran, dobio sam novu uniformu i padobranske cizme, idem da skacem sa vojnicima
moje cete! Tog dana primio sam cetu, postao komandir, a tek došao iz škole,
mlad, 25 godina. Padobranska ceta, bog te! Elitna jedinica sa bezbroj skokova
za sobom, generacija starih vojnika. Gledaju me ispod oka, kako se držim,
jesam li se uplašio. Razmišljao sam: nocni skok, nije to ništa! Ali, kad se
stari “junkers” našao na nebu i kad su se u njemu pogasila svetla, nešto me
steglo u grudima - ama, gde cu u noc!? Em, nikad nisam skakao nocu, em, poslednji
put skakao sam pre tri godine, em, skacem sa starim vukovima koji me posmatraju!
Trema ne može biti veca. Cvokotao sam kao da sam izašao iz zamrzivaca, oblile
su me samrtnicke graške znoja. Srecom, bilo je ugašeno svetlo, pa me nisu
videli. Dolazilo mi je na pamet da ustanem i otkacim padobran sa sajle - neka
oni skacu, ja necu! Ali, kako sutra da izadem pred ljude? Padobranci preziru
kukavice, takav sa njima ne može ni da razgovara - ima li vece sramote, nego
da oficira gledaju kao da je šugava ovca! Moram da skocim, nema druge.
Blago me je udario kapetan prve klase - polazi! Prvi put skacem iz transportnog
aviona; to je iskakanje pri velikoj brzini, a onda nastaje naglo kocenje.
Padobran se otvorio i taj udar me je osvestio od straha. Brujanje aviona se
udaljava, vidim kako se iza mene lelulaju kupole drugih padobrana. Tišina,
noc, mrkli mrak u mostarskoj kotlini. Poravnao sam noge, udario o zemlju,
sve se dobro završilo. Ustanem, razmišljam: Pobogu, od cega sam se toliko
uplašio?! Postideo sam se, pred samim sobom.
NAD CRNOM ZEMLjOM: Brigada je 1954. preseljena u Novi Sad; došli su bataljoni
iz Mostara i Šapca i komanda brigade, svi smo se okupili na aerodromu “Jugovicevo”.
Transportni puk se nalazio na starom zemunskom aerodromu, za svako skakanje
doletali su “junkersi 52”, ruski Li-2, proizvodili su se po licenci “Daglasa”,
a bilo je nekoliko DC-3.
Skakali smo i za potrebe kopnene vojske, secam se jednog skoka sa 120 metara,
najniže visine sa koje sam skocio. Komandovao sam cetom “plavih”, ona ucestvuje
u napadu na aerodrom, dok vazduhoplovci na njemu imaju zadatak da se brane.
Dvostruka vežba, desant i odbrana. Leteli smo dolinom Toplice, od Prokuplja
avioni su se spustili do crne zemlje. Leteli smo iznad dimnjaka. Pretpostavljao
sam da je razlog tome loše vreme na aerodromu; da verovatno necemo da skacemo,
nego cemo sleteti na aerodrom. Komandir sam cete, stojim na vratima aviona
i posmatram travke kako lelujaju. Iz razmišljanja me trgne prodoran zvuk zvona;
otpada mogucnost da pitam pilota da li ce da sleti i šta je sa drugim avionima,
na kojoj smo visini. “Daglas” leti brzinom od 250 kilometara, za nekoliko
sekundi naci cemo se nad aerodromom. Kad lete u formaciji, avioni idu maksimalnom
brzinom, ne mogu da je smanjuju jer bi nastalo sudaranje u vazduhu. Svi piloti
su na radio-prijemu, pod jednom komandom i kad komandant puka naredi: Bacaj!,
piloti stisnu zvono i padobranci izlecu. Skocio sam istog trenutka kad sam
cuo zvono, vojska za mnom. Samo što se kupola otvorila, bio sam na zemlji.
Da je došlo do bilo kakvog zastoja u otvaranju glavnog padobrana, ne bi bilo
vremena za otvaranje rezervnog. To se zove rizican skok.
Slicno se dogodilo kod Boljevca, imao sam nesporazum sa oficirom koji je navodio
avione. Poleteli smo sa niškog aerodroma, nalazi se na nadmorskoj visini 184
metra, dok je teren na koji smo skakali visine 400 metara. Tražio sam da padobranci
iskacu sa 300 metara, znaci trebalo je da piloti našteluju svoje visinomere
na 700 metara. Medutim, leteli su na 500 metara, jer nije uracunata nadmorska
visina niškog aerodroma. Nalazili smo se nisko nad jednom brdskom kosom, samo
što je nismo zakacili. Pomislim, sigurno je iza nje duboka dolina, naci cemo
se na odgovarajucoj visini za iskakanje. Prenulo me je zvono! Imao sam padobran
D-1, ruske proizvodnje; nije bio zakacen za sajlu aviona, kao ostali. Gurtna
kojom je padobran vezan za sajlu duga je 5,5 metara; kad se odvoji od aviona,
na tom rastojanju se otvara padobran. Od momenta punjenja kupole vazduhom,
do prizemljenja padobranca, proizvodac garantuje minimalnu visinu od 85 metara.
Ali, moj padobran se nije otvarao automatski, izvlacenjem gurtne, vec povlacenjem
rucke koja se nalazi na njemu.
Leva noga mi je na vratima aviona, dopola napolju, kako bih se odupro o ivicu
vrata i odbacio što dalje od aviona. Zacujem zvono, opet sam u situaciji da
ne mogu da pitam šta se dogada. Rutina me je pretvorila u mašinu; da sam padobran
odmah aktivirao, postojala je mogucnost da se njegova opruga zakaci za stabilizator
aviona, sledeci vojnik nagazio bi na mene i dogodila bi se katastrofa. Rucicu
padobrana povukao sam u cetvrtoj sekundi po iskakanju; u prvoj sekundi brzina
padanja je 9,80 metara, u drugoj je 12 metara, u trecoj je 14 metara i u cetvrtoj
je oko 17 metara. Kad se to sabere, prošao sam 50 metara, od izletanja iz
aviona do aktiviranja kupole. A kad se tome doda minimalnih 85 metara, znaci
da smo skocili sa 125 metara visine. General-pukovnik mi kaže: “Video sam
ti svaku šaru na cizmi!” Dugo smo raspravljali, ali nije hteo da prizna svoju
grešku.
KO JE KRIV: Od ukupnog broja poginulih padobranaca, mnogi od njih nisu ni
pokušali da aktiviraju rezervni padobran. Njihov procenat se krece izmedu
25 i 30 odsto. Psiholozi to objašnjavaju trenutkom amnezije, blokadom svesti
u kriticnom trenutku. Kad se glavna kupola ne otvori, izdužuje se u obliku
kruške, padobranac rotira s njom i ako odmah ne povuce rucku rezervnog padobrana,
dobija takvo ubrzanje da se kasnijim aktiviranjem on obmotava oko glavne kupole
padobrana - tragedija je neminovna. Zato pravilo nalaže da pomocni padobran
baciš dalje od sebe i konopaca glavnog padobrana. To je mala, ali znacajna
mogucnost da padobranac izvuce glavu u nevolji. Greškom vojnika koji mi je
regulisao padobran, bio sam u prilici da se spustim samo sa rezervnim padobranom,
u šljivik kraj niškog aerodroma.
Za milion i po skokova u Vazduhoplovnom savezu, poginulo je 55 padobranaca,
a u padobranskoj brigadi, od 1948. do 1990. prilikom skokova poginulo je 17
vojnika i starešina. Strahovit je to pad, užasno je videti. Ostane rupa na
tvrdoj ledini aerodroma, rasprsnut mozak, rasuta utroba... Da li da kažem:
Ja sam kriv!, a nisam kriv. Da kažem: Kriv je komandir cete!, a nije kriv.
Kriv je instruktor koji je potpisao knjižicu!, a nije kriv. Za ispravnost
padobrana i poštovanje tehnickih propisa, kao i za izvršenje pravilnog skoka,
odgovoran je sam padobranac.
Meni je poginuo vojnik, Stanko Dimitrijevic iz Paracina. Na prvom skoku nije
mu se otvorio glavni padobran, rezervni nije ni pokušao da otvori. Trista
regruta posmatralo je njegovu pogibiju. Katastrofa! Udarac koji sve pretpostavljene
izbacuje iz ravnoteže. Sutradan mi referišu da ceta odbija da skace. Postrojim
ih na aerodromu u obliku slova P, u sredinu stavim sto dužine 15 metara, uzmem
padobran poginulog na kome još ima krvi, i kažem: Pratite šta radim! Spakujem
padobran po svim fazama, stavim ga na sebe, udem u avion, poletimo i normalno
skocim. Na 200 metara od zemlje, otvorim i pomocni padobran, spustim se sa
dve kupole. Pokupim padobran i kažem: Ovo je padobran sa kojim je poginuo
vojnik Dimitrijevic! Jeste li se uverili da je padobran siguran?! Ako se lepo
spakuje, ako se ispoštuju sva pravila, ako se ispravno skoci! Posle toga svi
regruti su skakali.
ISKUSTVO U DžUNGLI: Godine 1962. otišao sam u Indoneziju, sa još dvojicom
padobranskih isntruktora iz nastavnog centra u Vršcu. Pošli smo sa predubedenjem
da tamo još nije stigla civilizacija. I bili smo zapanjeni kad smo videli
da imaju vazdušnodesantnu diviziju, americke transportere C-130, americke
padobrane, padobransku kulu visine 86 metara... Prakticno, imali su školu
82. americke vazdušnodesantne jedinice. U pogledu opremljenosti vazdušnodesantnih
trupa i njihove razvijenosti, bili su kudikamo ispred nas. Našli smo se u
obrnutoj situaciji; umesto ucitelja, postali smo ucenici.
Bio je aktuelan rat za Zapadni Irijan, ostrvo koje su držali Holandani, a
na koje je Indonezija polagala pravo. S obzirom na to da nisu imali mornaricu,
plan je bio da vazdušnim desantom ovladaju ostrvom. Bacili su nekoliko bataljona
padobranaca, znam da u jednom bataljonu niko nije preživeo. Izveli su desant
na džunglu; ljudi su bili obuceni da skoce na krošnje visokog drveca, kupola
ostaje zakacena na vrhu, otvaraju rezervni padobran i spuštaju se još deset
metara, zatim se dugim konopcima spuštaju na tle, i pocinju da dejstvuju.
Medutim, umesto tla cekali su ih voda, otrovne zmije, aligatori i nesnosni
komarci. Nije im bilo spasa.
Nas trojica stvorili smo prve sportske padobrance u Indoneziji. Zlatni znak
sa brojem jedan padobranskog instruktora Indonezije urucio mi je tadašnji
nacelnik Generalštaba Suharto. Kasnije, prilikom posete Beogradu, nas trojicu
odlikovao je ordenom prijateljstva. U Indoneziji sam mnogo naucio, pre svega
kako preživeti u prirodi. Pohadao sam kurseve u džungli, ucio kako se jedu
zmije i puževi. Naucio sam i da noževima ispunim kvadrat 10 puta 10 santimetara,
sa razdaljine od pet metara. I još štošta sam naucio, da se sad ne hvalim.
Kad sam postao komandant brigade, u saglasnosti sa VMA, uveli smo kurs preživljavanja
u prirodi. On se i danas sprovodi, ne samo u 63. brigadi, nego i u svim specijalnim
jedinicama. Cak i vojna policija uvežbava gadanje noževima. Drago mi je što
im koristi moje znanje.
VAZDUŠNA SIMFONIJA: Godine 1977, kad sam imao 52 godine, rekli su mi: Pukovnice
Jovicu, dosta više! Sa toliko godina života, niko nije bio u padobranskoj
brigadi! Komisija je konstatovala: Okaci padobran o klin! U Generalštabu sam
proveo još tri godine, i sa beneficiranim radnim stažom penzionisan sam 31.
decembra 1981. Da je bio pogodniji sticaj okolnosti, možda bih postao general,
ali ne žalim se. Moj otac je bio kaplar u srpskoj vojsci, i to mu je bilo
dovoljno. Posle penzionisanja, život mi je bio ispunjen aktivnim radom u Vazduhoplovnom
savezu. Ne bih bio skroman ako bih rekao da sam nezadovoljan svojim životom.
Kad su za proslavu pedesetogodišnjice iskrcavanja u Normandiji padobranima
skakali saveznicki veterani, pomislio sam: Majku mu, pa mogao bih i ja da
skacem! Otišao sam u brigadu, pregledao me je trupni lekar, ocenio da je stanje
organizma zadovoljavajuce i dozvolio mi da skocim. Ucinio sam to posle 19
godina pauziranja, 1996. u 70. godini života. Skakao sam zajedno sa tadašnjim
komandantom brigade Goranom Ostojicem, kasnije je poginuo na Kosovu.
Sada skacem kad god sam u mogucnosti, i osecam se divno, velicanstveno. Do
mog ponovnog skakanja rekord je držao Teodor Pavlovic; prvi skok izveo je
kad sam se ja rodio, 1926, a poslednji 1960. u svojoj 60. godini. Mislim da
je presudno za moju postpadobransku karijeru to što imam veliku volju i poverenje
u sebe. Siguran sam da cu u slucaju prinude, moci da otvorim rezervni padobran
i da cu se uvek meko prizemljiti.
Znate, vazduh je na zemlji uglavnom nepostojeci, ali gore, na nebu, zajedno
sa zvukom avionskog motora cini simfonijski orkestar. Kad avion ode, trube
nestaju, ali nastaju zvuci prirode, zujanje vetra. Masa vazduha miluje vas
po licu, a kad vam se kupola napuni vazduhom, imate osecaj da ste punim plucima
udahnuli slatki, sveži, jutarnji vazduh u šumi. Što ste bliže zemlji, osecate
titraje života, zvuke, graju... Sve oci uprte su u vas, a vi se osecate božanstveno.
Naravno, dodir sa zemljom je ekstatican, predstavlja kraj svih vaših strahova,
opasnosti, rizika, nepoverenja, sopstvenog i kod drugih. Vracaš se svom ishodištu,
onom najsigurnijem, majci Zemlji.
LJUBIŠA STAVRIC