Био је почетак априла 1992. године. Вести на радију и телевизији о ратном пожару који се као олуја ширио Босном и Херцеговином, о жестоким сукобима и све бројнијим жртвама на Купресу, у Зворнику, Мостару и другим местима сустизале су једна другу.
На границама Републике Српске Крајине владало је злокобно примирје, уговорено Венсовим планом, али се очекивало да би Хрвати могли да искористе избијање рата у Босни и Херцеговини и крену на Книн, Бенковац, Обровац…
Због тога је команда ЈНА, моћне армије која је и сама била у распадању, суочена са масовним дезертерством Хрвата, Муслимана, Шиптара и Мађара, примењујући тактику прослављеног српског војводе Живојина Мишића „сеци дупе, крпи уши“, делове неких својих јединица још увек држала у Крајини, као испомоћ Милану Мартићу и Српској Војсци Крајине.
У Земунику код Задра налазио се део 63. падобранске бригаде из Ниша, можда и најелитније јединице ЈНА, чије име је изазивало страх код непријатеља. Основни задатак јединице је био да брани и одбрани тамошњи ваздухопловне центар, са аеродромом.
Међу специјалцима из Ниша налазио се и Веса Новаковић.
Спреман стићи и утећи и на страшном месту постојати. Што не би било нимало чудно, ни вредно помена, јер се подразумевало да међу „нишлије“ не могу бити примљени они који не испуњавају услове који су прописани овим десетерачким стихом, да Веса само неколико месеци раније није био прикован за болесничку постељу.
Препун јуначких контузија и огреботина које је зарадио у лето 1991. године скачући падобраном из авиона.
– Након повратка са ратишта у Словенији, мој брат је упућен на падобранску обуку – каже Небојша. – Приликом једног скока падобран се није отворио. Срећа у несрећи је била па је заједно са мојим братом скакао и његов командант Саша Ђорђевић. Када је видео драму младог поручника, Ђорђевић је успео да га ухвати у лету и чврсто држи скоро до земље, када је, због сопствене безбедности, морао да га пусти. Захваљујући том јуначком чину његовог претпоствљеног мој брат није погинуо. Зарадио је тешке контузије ногу, руку и ребара, али је остао жив.
Након неколико месеци опоравка жилави Староселац се вратио у војнички строј и учествовао у ризичним и спектакуларним акцијама које је његова јединица имала на војним аеродромима Плесо у Загребу, Удбине код Коренице и Жељава код Бихаћа, на којима се између ЈНА и Туђманове паравојске била битка за авионе и превласт над хрватским и крајишким небом.
Почетком 1992. године група у којој се Веса налазио пребачена је у Земуник.
Кобног 8. априла, након што је одслушао вести о јучерашњим борбама за ослобођење Купреса, у којима су јединице под командом Ратка Младића и Станка Лисице до ногу потукле елитне бригаде хрватске војске и ликвидирале неколико стотина непријатељских војника, Весо је осокољен добрим новостима пошао у редован обилазак касарне у Земунику. Сврха обиласка је била да се провере заштитна ограда, минска поља, евентуални покушаји уласка у објекат…
– У једном тренутку војник који се кретао иза мог брата, Милован Цигановић из Срба, нагазио је на противпешадијску одскочну мину. Милована је мина буквално искасапила. Мог брата погодио је само један гелер, али у потиљак. Обојица су издахнула на лицу места. Други војник Александар Стојановић из Крагујевца је лакше рањен.
– Као и сваки пут када смо ишли на извршење задатка наш командир Веса је био први – каже Стојановић. – Његов војник није могао да буде испред њега. То је једно од правила његовог командовања којих се држао по сваку цену. Сматрао је да старешина мора да даје пример, највише тамо где је најтеже. Тако је било у биткама које смо раније водили, тако је било и кобног дана.
Стојановић каже да је у рату и пре њега упознао много официра, али да тако одговорног и храброг старешину какав је био Новаковић није срео.
– Физички изузетно спреман, психички стабилан као стена. А по убеђењима родољуб без остатка. Да су такви као што је Веса командовали армијом, ми би Хрвате и муслимане већ 1991. године бацили на колена и завршили рат.
Сат који се налазио на Весиној руци, поклон његове веренице Јасне Деспотовић, је престао да ради. Казаљке су показивале 14 часова и 45 минута.
Задњи пут браћа су се срела за Нову 1992. годину. Дан после славља Љубиша Новаковић, ловочувар у Старом Селу, оба сина је испратио у војску. Старијег Весу, који је напунио 26 година на крајишко ратиште, а седам година млађег Небојшу у Ковин, на одслужење редовног војног рока. Истина, Веса је после тога још једном долазио да обиђе друштво и родитеље, али Небојша није могао да дође из Ковина.
– Тог дана кад се догодила несрећа у Земунику ја сам био у некаквом чудном, мени до тада непознатом психичком стању – наставља Небојша. – Имао сам ружан предосећај. Увече су ми јавили за трагедију. Два дана касније, на сеоском гробљу у Старом Селу, слушао сам плутоне, којима је почасна стража давала последњи поздрав мом несрећном брату.
Пре него што се одлучио за професионалну војну каријеру Весо је завршио ГОШИН-у средњу машинску школу у Смедеревској Паланци и стекао звање конструктора алата. Редовни војни рок одслужио је у Новом Селу код Струмице, у Македонији, а по повратку кући уписао је Пољопривредни факултет у Чачку.
Међутим, убрзо је дигао руке од пољопривреде и конкурисао на Војну академију у Београду, коју је завршио у року, 1990. године и стекао чин потпоручника.
Немирна ратничка крв га је после тога одвела у 63. падобранску бригаду, а 8. априла 1992. године, заједно са Милованом Цигановићем придружио се бесмртним српским херојима…
Аутор: Душан Марић (facebookreporter.org)
Слава јунацима!