НИШ – Бројни пријатељи и родбина окупили су се јуче у кући падобранца Владимира Калушевића (25), који је погинуо у саобраћајној несрећи код Велике Плане, заједно с оцем Горана Тодоровића Фаце. Калушевић је у тренутку несреће седео на задњем десном седишту.
Милош Ивић, најбољи друг погинулог Калушевића и сам припадник 63. падобранске бригаде, од првог тренутка је уз Владимирову породицу.
– Владимир је у јединицу дошао неколико месеци после мене. Било је немогуће не приметити га, јер је био изузетан момак, човек саздан од доброте. Врло брзо смо се зближили и више се нисмо раздвајали. У његовој кући сам увек био добродошао, много пута сам овде и преспавао. То што смо нас двојица имали је више од пријатељства. Познато је какво другарство повезује падобранце, и зато нас је ова трагедија све толико погодила – каже Ивић.
Стицајем околности Милош је Калушевића и испратио на пут који се окончао трагедијом.
– Требало је да и ја идем са њим, али је у последњем тренутку одлучено да не будем у групи која је кренула у посету колеги Тодоровићу. У повратку са пута ме је позвао телефоном, било је 16.50 сати, казао ми је да су кренули из Београда и да га чекам у хангару на аеродрому. Прву информацију да се нешто лоше догодило добио сам од колеге, који се аутобусом враћао из Београда и видео несрећу. Како је уочио „дифендер“, који је наше службено возило, позвао ме је и питао има ли наших људи на путу. Одмах сам помислио на Владимира, а моје слутње потврдио је заменик командира чете који ми је потврдио да су наши људи страдали у несрећи. Знајући за моје пријатељство са Владимиром, казао ми је да има повређених, можда и погинулих, али није прецизирао о коме се ради. Када сам чуо да је Владимир мртав, умро је и део мене – прича Mилош и додаје:
– Владимир је увек стремио нечем вишем. Био је свестран, играо је фудбал, завршио је факултет, имао је велике планове, а падобранство је била његова највећа љубав. Неколико дана пре несреће заједно смо скакали. Падобрански позив је за нас обојицу био светиња.
Неутешна мајка Лидија каже да је Владимир љубав према војном позиву наследио од ње и њеног супруга јер су обоје радили у војсци.
– Као мали много је волео фудбал, али како је растао, све га је више привлачила војска. Маштао је да буде у специјалним јединицама. Посебно га је привлачило падобранство јер је и мој супруг био припадник 63. падобранске јединице. Када је изразио жељу да војни рок служи као падобранац, ми нисмо били баш за то. Међутим, супруг је рекао да га пустимо, да ће га можда та љубав проћи када види колико је то тежак позив. Догодило се супротно, после првог скока више га ништа није могло убeditи да промени намеру. Уписао је студије, али је одлучио да се професионално бави падобранством. Четири године је био у 63. падобранској, много је волео ту професију. Међутим, био је свестран, завршио је факултет, играо је фудбал у крушевачком „Напретку“, живот је био пред њим, а све је то прекинуто у тренутку – каже Лидија Калушевић.
Владимир Калушевић је уз војне почасти сахрањен данас на Новом гробљу у Нишу.
Наш колега Владимир се преселио у Царство небеско. У нашим срцима заувек ће остатити његов насмејани, ведри лик, прожет неописивом добротом. Покој ти души и лака земља. Нека му је вечна слава и хвала.