Тринаесточлана међународна екипа у саставу: (СЛО) Бранко Равнак (вођа), Аленка Фидлер, Алеш Повше-Јода, Матјаж Пај, Алојз Пачник; (ХРВ) Татјана Варга, Бранимир Бишћан; (СРБ) Горан Тодоровић-Фаца, Драшко Пантелић и новинарска екипа из Словеније: Анамарија Фицко-новинар, Борут Јерман-сниматељ, Петер Ломбар-режисер и аутор победничког филма на 37. Међународном фестивалу подводне фотографије и филма у Француској „If I can drive, I can dive“ Миха Матавж ових дана извела је занимљиву ронилачку експедицију у морима око Кубе.
Циљ екпедиције је био, да покаже да лица са инвалидитетом без ограничења могу активно да се баве роњењем и да тај спорт није резервисан само за људе без инвалидитета. Ово је прва званична Међународна ронилачка експедиција за лица са инвалидитетом и самом том чињеницом постигнут је велики успех. Такође, ово је у неку руку била и Југославија у малом, јер су учесници акције били из бивших Република – Словеније, Хрватске и Србије. Тиме су још једном порушене неке границе, и предрасуде.
Помоћ око одласка српског дела експедиције је највише дошла од стране наше најпознатије жене-рониоца, Божане Остојић, и Ронилачког Савеза Србије. Божана је, између осталог наш представник у Олимпијском Ронилачком Комитету ЦМАС-а, и једна од ретких жена која је ронила са Жаком Кустоом.
Из прве руке преносимо Фацине утиске са Кубе и роњења у Карипском мору са ајкулама:
„На Кубу смо кренули 3.децембра. До Словеније нас је, мене и мог пратиоца, Драшка Пантелића, припадника 63.падобранске Бригаде, момка који ми је као брат, аутомобилом превезао друг. Тамо нас је дочекала моја добра пријатељица, Дада Лаврић. Из Љубљане, нас тринаесторо је кренуло са два комбија Ватрогасне службе, до Минхена, на аеродром. То нам је била најјефтинија варијанта, јер је много тога изискивала цела експедиција.
Из Минхена крећемо летом до Париза, из Париза летом до Хаване. Лет из Париза је трајао 11 часова. Напоран лет, али све за добру авантуру. На свим граничним прелазима полицајци су питали, какав спорт је у питању, јер у пасошу имам визу на којој пише – Спорт. Мало су били зачуђени, гледајући ме у колицима. Насмејем се, погледам мог друга, и све остале, и казем -Па наравно, Падобранство и роњење. Они и даље збуњени. Настављајући шалу, надовежем се, шта је ту необично? Збуњеност се наставила, но ипак су ме на крају пропустили.
У Паризу сам на повратку имао мали проблем, са мојим стезником за кичму. Нису хтели да ме пусте док не дође Полиција и провери. Сачекам лепо полицајца, он ме уведе у посебну просторију, и таман да крене са предгледом стезника, кажем-Слушај колега (пошто сам у Војци био на јединственој дужности-Падобранац-Војни Полицајац) ја сам припадник 63.падобранске Бригаде и пао сам са 1200 метара, али сам преживео. Само се насмејао и одмах ме пустио. Било је ту пуно занимљивих ситуација. Да додам још једну-На Куби, када смо ишли до Споменика/Маузoleја Че Гевари, носио сам мајицу са нашим падобранским знаком, где је у средини била велика петокрака. То је Кубанце одушевило.
Отишли смо, мој пратилац и ја, на позив вође ронилачке експедиције, Равнак Бранка. Иначе он једини у Европској унији има званичну лиценцу Инструктора роњења за лица са инвалидитетом. Више од осам година ради са инвалидима. Са њим сам и почео ронити. У Србији су ми неки нудили да покушамо заронити, но са оваквом повредом, мора се ићи на сигурно и радити са неким ко има велико искуство. Не бојим се, то сам доказао, али, да би се све то што радим/о поновило и имало ужитак, мора се радити са најбољима.
Равнак Бранко је направио организацију за лица са ивалидитетом. Имају свој званични сајт www.iahd-adriatic.org/sl Све што раде је хуманитарног карактера и непрофитабилно.
Ронио сам и раније. Као особа са повишеним адреналином, и жељна разних авантура, волим да уживам у свему што нуди природа. Ништа човеку не треба бити страно. Наравно, не треба се окренути дроги, па ни алкохолу и цигаретама. Строги сам противних тих ствари. Никада у животу нисам запалио цигарету, никада нисам окусио алкохол и веровали или не, нисам попио ни кафу.
Ова наша Планета, нуди пуно тога лепог. Не треба је искористити, већ прихватити. Не треба се одупирати, ни супротставити. Само треба ићи напред, отвореног ума и духа. Страх увек постоји, али ако га прихватимо, боље ћемо га разумети, и може помоћи.
Након повреде и скока, желео сам да се вратим роњењу. У томе ми је помогао Равнак Бранко, Инструктор роњења из Словеније. Захваљујући његовом огромном знању и мојој упорности поново сам се вратио роњењу, што свима са одушевљењем предлажем. Посебан свет тишине, мира и ужитка. Роњењем сам се бавио и пре повреде, тако да сам свет Посејдона упознао. Недовољно, али ипак осетио лепоту, мир и дух мора.
Направивши више зарона, за сво то време, максимална дубина коју смо, овога пута постигли, уз пратњу искусних ронилаца, била је 36 метара. Напомињем ово, јер је врло мало људи у Свету обучено да рони са инвалидима. ИАХД (Међународнај Асоцијација Хендикепираних Ронилаца) је организација хуманитарног карактера. Она не зарађује, већ се све заснива на добровољној бази.
За сво то време, на разним локацијама, направили смо 12 урона. На различитим дубинама. Свако место има своје дражи. “Кастрово море” је предивно. Плаветнило, у неким деловима се претапа у зелену боју, приказујући море у предивном и чистом светлу.
На то је тешко одговорити. И падобранство и роњење имају своју драж. Свака на свој начин. Можда је најбољи одговор, с обзиром да ништа не треба упоређивати, да треба пробати и једно и друго. Тиме се уживање само употпуњује.
Често питање је има ли страха од ајкула и Морских паса. Упознавши Лемаја, човека који већ 25 година рони са ајкулама, схватиш да су и оне нормалне животиње. Нажалост, већина случајева напада, се дешава зато што човек свесно ствара страх код многих животиња. То се преноси кроз генерације и оне саме, као и Морски пси, знају, након неког ранијег напада човека, да нападну. Већином је то из страха и у самодбрани.
Гледао сам кратак снимак и интервју са женом, рониоцем, која је у саставу ГУЕ (Global Underwater Expedition Team), иначе доктор, како нормално рони међу огромним бројем ајкула, храни их и мази. Зар треба рећи, да је то лудост? Напротив.
У много чему је успостављена погрешна слика, посебно о грабљивицама. Разних напада не би било да човек није направио први корак. Жеља за влашћу, контролом, умишљеност да смо господари свега, води нас равно у пропаст. Цивилизација, без обзира на напредак технологије, не иде напред, већ напротив овај пут води нас ка пропасти.
Много тога смо посетили на Куби. Бранкота (Равнак Бранко), вођа експедиције, се потрудио да максимално искористимо време на Куби. Обишли смо многе градове. Били код његовог познаника, професора Епидемиологије на вечери, где смо били изванредно примљени. Прокрстарили смо скоро целу Кубу. Претпоследњег дана смо сви отишли до наше Амбасаде у Хавани, где нас је срдачно примила Јелена Живојиновић, кћи познатог глумаца, Бате Живојиновића. Она тамо живи већ шест година. Упознали смо и нашег амабасадора. Затим смо посетили и друге ронилачке центре на Куби – Мариа Ла Горду, Санта Луциу и ронилачки центар „Shark’s Friends“ где нас је чекало роњење са ајкулама. Такође смо упознали и одрадили кратак интервју са Дебором Андолом, председником кубанске ронилачке федерације и светским рекордером у роњењу на дах. За мене најважније, у Санта Клари, посетили смо Споменик/Маузoleј Че Геваре, једног од највећих револуционара на свету, који је срамно убијен од стране ЦИА-е.
Одушевило ме и изношење њиховог гледишта. Сваки Кубанац са којим сам разговарао рекао је-Видите да ми немамо пуно тога. Нити лепе куће, аута….али зато смо након револуције-СВИ ЈЕДНАКИ!!!!
Пред наш растанак са Кубацем Лемајом, рекао ми је да поручим свима у Србији да имам кућу на Куби, јер је његова кућа и моја кућа. И ако икада поново дођем, само је потребно да му се јавим. Тиме се види дух ових предивних људи. Hasta la Victoria Siempre!
Никада нисам имао намеру да постављам рекорде. За мене границе не постоје. Ако их има….Срушићу их. Највећа борба је борити се са самим собом. Победити себе. На жалост, тренутно сам једини инвалид у Србији који рони, и који је обучен за такву врсту роњења. Обично је, када су роњење и падобранство у питању, да има предрасуда, да се може нешто лоше десити и да су то опасни спортови. Ако се свако држи онога што прописује обука и на шта нас упућују инструктори, обучени за ту делатност, онда можемо рећи да смо спремни, са великом жељом и мирне савести да то радимо. Најопасније је када унапред створимо лошу слику. Да ли видевши да неке делатности раде необучени људи, или још горе, када то раде они којима је новац најбитнији. Тиме не само да се угрожава безбедност, већ се ствара лоша слика о тој врсти спорта. Мој iнструктор, Равнак Бранко, више од осам година ради са лицима са инвалидитетом. Има огромно инскуство и једини има званичну лиценцу у Европској унији Инструктора роњења за лица са инвалидитетом. Радећи са њим, опуштен сам и знам да све мора ићи како треба.
Доживљај на Куби је предиван. Роњење, људи, предивна места, ма данима могу да причам, а да не кажем ни део тога. Сви су ме одушевили. Најбитније је да сам у покрету, да нешто добро и квалитетно одрадим. Да има више значаја и мени и другим лицима са инвалидитетом. И да мало пробудим у људима осећај, и гледиште, да није све у политици, новцу, фудбалу….Да се сете, да постоје многа лица са инвалидитетом, којима треба помоћ и сатисфакција. Живот није ако само мењамо канале даљинским управљачем, читамо новине и пратимо шта други раде. Свет је веома мали, знам да је време да свако крене пут осећаја духа и слободе. Проналаском себе, пронаћи ће и одговоре на многа питања. Тиме, разумети себе али и друге.
Несрећа ме прати, и богови ме на неки начин и даље кажњавају. Само дан након одласка на Кубу преминуо ми је стриц, Златко Тодоровић, из Београда. Човек који ми је пружао јаку подршку свих ових година. Недавно, 22.децембра, умрла ми је тетка-Сестра моје мајке. Али ме то неће зауставити да наставим своју борбу. Сви имамо своје падове и успоне. То је део зивота. Ветрови ме бацају целог живота са стене на стену. Понекад постајем уморан, али ми нешто не да мира. Нешто говори кроз мене да не смем одустати. Ако има кризе онда ћу наставити још јаче да гурам напред. Ако је нема, имам јаку жељу да радим пуном паром. И једно и друго ми дају снагу, на свој начин. И за крај – оно што нас не убије, чини нас јачим!!!“