Ако кажете заставник, па још и падобранац 63. специјалног падобранског батаљона, сви прво помисле да је у питању мушкарац. Али овог пута није. Ово је прича о лепој, плавоокој Нишлијки, Радмили Ђурић, која у име лепшег пола доказује да и даме могу раме уз раме с мушкарцима да обарају рекорде и померају „границе“, чак и у редовима врхунских војних специјалаца.
Радмилин отац је желео сина, а добио три ћерке. Зато се Радмила као најстарија потрудила да оцу надомести „недостатак“, одлучивши се да постане војник. Ишла је све по ПС-у (правила службе прим. аут.), завршила средњу војну школу стручних радника у Рајловцу, након чега је добила и прву службу у Сомбору, као наставник за авио, радио и радарске уређаје.
– Било је интересантно држати наставу вршњацима, а осим тога могла сам да живим у Гакову, селу удаљеном око 15 километара од Сомбора. Ту сам код баке, деде и стрица провела већину школских распуста. На неки начин, то је било подсећање на прелепо детињство, кад су деца умела да се играју напољу и живе без компјутера – прича за „Блиц недеље“ Радмила Ђурић.
После две године службовања у Сомбору добила је прекоманду у Ниш, где је каријеру наставила у 63. падобранској бригади, али као старешина-подофицир. Посматрајући свакодневно скокове и приче падобранаца, и сама је пожелела да проба.
– Сећам се свог првог самосталног скока. Није лако, искочиш а не знаш шта те чека. Незаборавно је и изазовно то осећање првог слободног пада и свест да вам живот ипак зависи од тог комада падобранског платна. А треба сам да процениш кад је прави тренутак да га отвориш. Али, када сам то прегрмела било ми је јасно да сам спремна на нове изазове – каже она.
У мају 2004. године Радмила је са још 11 колега оборила државни рекорд у дужини слободног пада, када је скакала са висине 9.250 метара.
– Био ми је то један од најтежих скокова у каријери. Температура на земљи је, сећам се, била преко 20, а на тој висини минус 50 степени Целзијуса. Кисеоника скоро да није било. Плашила сам се да због недостатка кисеоника не изгубим свест, не упаднем у такозвану хипоксију. Али када смо прегрмели првих четири хиљаде метара слободног пада и пуним плућима могли да удахнемо и кисеоник, све остало је било рутинска ствар. Осећај је био феноменалан! И посада авиона је поставила својеврсни рекорд. Успели су да авион АН-26 подигну на висину од скоро 10.000 метара, иако, судећи по упутству руског произвођача, тај авион може да лети на максимум 8.500 метара – прича Радмила Ђурић.
Радмила се такмичила са падобранском екипом Војске Србије „Небеске видре“ у свим могућим дисциплинама: скоку на циљ, фигурама, релативама и пара-скију. Један од екипних резултата на који је најпоноснија је онај са најстаријег такмичења падобранаца у свету – „Леапфесту“ у САД. На том такмичењу је екипа Војске Србије освојила чак друго место у међународној конкуренцији.
Радити у падобранском батаљону, у специјалној бригади је привилегија, али и велика одговорност, каже она. Добра психофизичка кондиција је предуслов за дугогодишње бављење падобранском обуком. За сада Радмила има 1.380 скокова и, како каже, још увек има још доста тога да учи.
– Морам да признам да није лако радити у мушкој средини, мада само од нас жена зависи како ће нас гледати колеге. Ако желите да вас поштују, не смете никад да користите чињеницу да сте жена, посебно не у оваквој средини. Војска не познаје однос мушкарац–жена, већ само односе претпостављени–потчињени и наређење–извршење – каже наша саговорница.
Иако већ годинама живи у Нишу, Рада се није одрекла свог лалинског нагласка, који је стекла рођењем и детињством проведеним у Новом Саду. Код њених родитеља сад живи њен син Немања (20), који је студент друге године Факултета за менаџмент медија. Пре студија, Немања је живео сам са мајком, пошто је Радмила већ 10 година разведена. Одмалена је пратио маму у свим активностима. Заједно су скијали, пливали, возили ролере, играли тенис, ронили, а најсрећнији је био кад је могао да на аеродрому посматра мамине падобранске скокове.
– Он се сада бави паркоуром, врстом кардио тренинга, и заиста је добар. Поносна сам на њега – каже она.
Кад није на послу или са сином, заставница воли да ужива у природи. – Волим посао падобранског инструктора и мислим да ми никад неће бити тешко да стечено знање и искуство пренесем млађим колегама – каже Ђурић.
Слађана Васић