Пре четири дана (27. јуна), заувек нас је напустио Јанко Лутовац, падобранац у пензији и светски рекордер у броју изведених скокова у једном дану. Јанко је рођен 1927. године у селу Дапсићи код Берана. Као партизански борац, крајем 1944. године је завршио обуку за стрелца на Ил-2 „Штурмовик“, да би се две године касније определио за падобранство. Током падобранске каријере, Јанко је извео 1631 падобрански скок, а у анале светског ваздухопловства је ушао извршивши 137 скокова у једном дану (призната су 132 јер комисија није присуствовала извођењу првих пет). Радни век је завршио као службеник у Савезном министарству унутрашњих послова, а последњи падобрански скок је извршио 1983. године у Узбекистану у 56-ој години живота. Међународна ваздухопловна федерација (FAI) је 1969. године Лутовцу доделила прву Златну падобранску медаљу. Испраћај за кремацију Јанка Лутовца је у суботу 4. јула у 13:30 сати на Новом Гробљу у Београду.
„… Интензивна обука ваздухопловаца дала је резултате, па је стасала читава плејада нових падобранаца, једриличара и моторних пилота жељних доказивања, испитивања крајњих граница својих могућности и постављања нових спортских рекорда. У Падобранској бази у Руми, падобранац Бороша Миливоје потврђује стари југословенски рекорд од 70 скокова у једном дану. Из Француске стиже извештај да је тамо оборен рекорд са 80 скокова, а из Аргентине да је изведен чак 101 скок у једном дану. На Конгресу лекара у Западној Немачкој стручњаци доносе закључак да је извођење преко 80 падобранских скокова у једном дану смртоносно и дају препоруку Међународној ваздухопловној федерацији за забрану таквих такмичења. Све то „жестоко је упалило“ инструктора падобранства на аеродрому у Новом Саду, Јанка Лутовца, који одлучује да обори ове рекорде…“ [*]Све је почело када је Јанко, тада борац Девете црногорске ударне бригаде НОВЈ, у јесен 1944, “по директиви и здравственим критеријумима” одабран, после прегледа у Новом Саду и Руми, за стрелца на јуришном авиону Ил-2, популарном “Штурмовику”. Наиме, у то време фалило је пилота, стрелаца, навигатора, авиомеханичара, оружара и осталих специјалиста за попуну авијацијских пукова.
Лутовац је распоређен у 423. јуришни авијацијски пук. Са командиром ескадриле Милисавом Мартиновићем и командиром авијацијског одељења Ратком Стојановићем најчешће је летео на борбеним задацима извиђања и ватрених дејстава. Има око 30 ратних борбених летова.
Но, није Јанко само уживао у летењу. Мучећи се да уђе у задњу кабину са падобраном, размишљао је како би га евентуално употребио, како изађи из авиона, како отворити падобран, јер је о томе јако мало знао. Постао је велики кртитичар падобрана, али не само он. То је дошло до армијског врха и одлучено је да се у Новом Саду формира падобранска школа са два курса: један за комплетну обуку инструктора падобранства и други за обуку пилота инструктора који би обучили састав у авијацијским јединицама за употребу падобрана и скакање.
Први скок заборава нема
После ригорозне здравствене контроле, група одабраних, у којој је био и Јанко Лутовац, почела је 26. новембра 1946. у Новом Саду обуку за инструкторе падобранства. Теорија је изучавана два месеца, а онда су, под будним оком пет руских инструктора и строгим режимом рада, почели падобрански скокови.
О првом скоку Јанко прича:
„Једва смо чекали да почнемо скакати. Била је јака зима, нападао велики снег. Инструктор нас постројио по висини и тежини. Уђосмо у транспортни авион Ју-52, седосмо. Инструктор сваког од нас посматра и на основу израза лица одређује редослед скакања. Мене одреди да скачем други по реду. Рекох сам себи: “Не дај се” и “Не окрени се”. Скочих у амбис, после три секунде отвори се падобран, паде ја у снег. Тако сам постао падобранац. Направили смо још четири скока, а већ у петом скоку – “задршка” пет секунди. И тако даље, задршка је повећавана док нисмо дошли до 30 секунди. Скакали смо са висине од 2.000 до 2.500 метара. Тада падобрани нису били усавршени као данас, но мени је све то постало изазовно и желео сам да применим неке нове идеје. Једна од њих је била да из авиона скочим “ласту” и да падобран отворим на малој висини. И урадио сам то упркос забрани – добио сам 18 дана затвора. Али, моја ласта је постала мој препознатљив симбол на свим падобранским приредбама којих је од тада било много. Имао сам ја и друге специјалитете, но о томе други пут.“
Светски рекорд
Почетком педесетих била је велика експанзија падобранства, рађали су се рекорди. Између осталог, у свету, а и код нас, почели су да скачу 24, 40, 52, чак се причало да је неко скочио 70 пута у једном дану. Чуо сам да су лекари израчунали да је максимум који човек може издржати 81 скок. Уз подршку маршала Тита, који је пратио Јанкове резултате, и руководства Армије, одлучио је да скочи 150 пута у једном дану. Рачунало се да ће вест о томе задивити свет, што је у то време за земљу у изолацији било од изузетног значаја.
Одабрао је аеродром Нови Сад, припремљена су два авиона По-2 из којих ће скакати, спаковано је 150 падобрана. Лекари су га прегледали, све је било у реду. Међутим време му није ишло наруку – ниски облаци, киша, ветар. Ипак одлучио је да скаче. Почео је у четири сата изјутра 1. јуна 1950, а завршио увече у 21 час.
Скакао је са 250 метара висине дању, а са 300 ноћу. Није улазио у кабину, већ се, стојећи на крилу, држао за упорницу.
До почетка радног времена Лутовац је већ скочио 42 пута. Лекари су контролисали пулс, био је у реду. Команадант ваздухопловства генерал Зденко Улепич је уз коментар: “Луд је, поставиће светски рекорд”, наређивао да прекине. Јанко је наставио, јер је Тито пратећи ситуацију поручио: “Учините све да му се олакша постављање рекорда.”
Криза је наступила код 87 скока, око 13 часова, када је наишла олуја и прекинула скакање. Јанко се мало одморио и око 16 часова наставио да скаче. Носилима су га пребацивали до авиона да не би трошио снагу. Током скокова три пута је мењао одећу и обућу.
Пала је ноћ, дувао је ветар, Јанко је био при крају снаге и тај последњи скок тога дана, 137. по реду (а признато је 132), завршио је у блату крај Дунава. Био је потпуно исцрпљен. Највише је страдао од тровања издувним гасовима авионског мотора. Лечио се после тога и излечио.
Две године после тога посао га је одвео другим путем – распоређен је на ново радно место, у Савезно министарство унутрашњих послова, у чину поручника. Униформу није скинуо све док то Министарство није прешло под цивилни сектор.
У пензију је отишао као начелник Одељења за припрему људства за одбрану земље. Светски рекорд старијег водника Јанка Лутовца остаће записан у аналима падобранства, у сећањима колега, али и причама младих нараштаја српског падобранства.
После престанка активним бављењем падобранством постао је падобрански судија.
Јанко Лутовац је вишеструки рекордер и један од најтрофејнијих наших падобранаца. Носилац је 49 високих признања, међу њима: Дипломе “Пол Тисандије” коју Међународна ваздухопловна федерација (FAI) додељује за видан допринос спортском ваздухопловству; “Златне падобранске медаље” коју FAI додељује само једном падобранцу у свету годишње; “Златне плакете Фрањо Клуз” као националног признања; “Златне значке ВСЈ” као највишег признања за резултате у каријери једног спортисте падобрнаца, итд.
Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) и овим путем породици, пријатељима и поштоваоцима Јанка Лутовца изражава саучешће. Јанко је златним словима уписан у историји нашег ваздухопловства и падобранства, нисмо га и нећемо га заборавити.
Златомир Грујић, као и делови из „Падобранац“ (број. 8), подлистак магазина „Одбрана“ и портал Ваздухопловног савеза Војводине.