Када је подофицир 63. падобранске бригаде Хасан Омеровић (48) из Ниша 1990. године после преживљеног пада са 2.650 метара висине одбио да се пензионише упркос 17 прелома и делимичном инвалидитету, није му ни на крај памети било да ће једног дана бити у позицији да од државе тражи пензију пред Судом за људска права у Стразбуру. А то се управо десило.
Омеровић је својевремено шокирао јавност када се после само четири месеца од умало фаталног пада вратио у строј. Но, пошто је са нишким падобранцима три године провео на најжешћим ратиштима у бившој Југославији, на којима је стекао и медаљу за храброст, по повратку у Ниш 1993. године био је, како напомиње, приморан да поднесе захтев да напусти ову елитну јединицу „због великог притиска појединих официра безбедности само зато што је друге вероисповести“.
Рат је провео на дужности заменика начелника одељења безбедности, а онда су по повлачењу ЈНА и повратку у Ниш, за њега почели проблеми.
– Преко ноћи су смењене све старешине несрпске националности на кључним позицијама. Прихватио сам нову дужност – в.д. команданта позадинске чете у којој су били кувари, возачи и санитетлије, надајући се да ћу моћи да променим свој статус. Будући да је један од главних задатака моје чете био спремање хране за јединцу било ме је страх да ми се не намести нека игра због које бих завршио у затвору. Поклекао сам притиску и затражио скидање из војске крајем 1993. године, али сам убрзо, у року, на наговор другова из чете поднео жалбу на коју одговор десет година нисам добио – објашњава Омеровић.
Јединицу је напустио као старији водник прве класе. Каже да је потражио правду на суду и као доказ да је на њега вршен притисак јер је муслиман приложио писану изјаву његовог тадашњег команданта који је све то потврдио, као и још два друга падобранца из јединице, али ни то није било довољно.
– Није вредело ни што сам после пада са 2.650 метара одбио да се пензионишем, већ сам отишао у рат, као ни медаља за храброст стечена на ратишту. За 13 година службе немам ниједну мрљу у каријери. Боли ме овакав однос државе према мени јер ничим то нисам заслужио. Био сам лојалан војник Србије – каже Омеровић. Прошле године Врховни суд Србије наложио је Министарству одбране да одлучи по његовом захтеву да се укине наредба о престанку војне службе, али је након тога Министарство донело одлуку да захтев одбије као неоснован уз образложење „да не постоји правоснажна судска одлука која потврђује да је постојала принуда“. Када је и Уставни суд недавно одбацио његову жалбу, Омеровић је пре неколико дана упутио тужбу Суду за људска права у Стразбуру и затражио новчану одштету.
У Управи за односе са јавношћу МО Србије објашњавају да на наредбу на основу које је Омеровићу престала војна служба није било дозвољена жалба већ је могао је да се покрене само управни спор пред Врховним војним судом, што он није учинио, па је наредба постала правоснажна.
– Будући да другостепени орган није у року од 60 дана донео закључак по Омеровићевој жалби, он је могао да понови захтев на основу кога би надлежни орган морао у року од седам дана да донесе тражено решење по поновљеном тражењу. Уколико и тада надлежни орган не одговори странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена. Другим речима, странка је била у обавези да поново тражи доношење одлуке по жалби на првостепено решење. Господин Омеровић је све наведене радње пропустио и тек је 2003. године поново тражио да се донесе одлука о његовој жалби, што је тада и учињено. Закључком тадашње Персоналне управе ГШ ВСЦГ жалба је одбачена као недопуштена, а тужбу који је поднео Омеровић против наведеног закључка одбио је 2008. године Врховни суд Србије, наводе у Управи. Они истичу да су увек поступали по свакој одлуци надлежног суда и да ће тако бити и надаље.
Извор: Блиц