Бригадни генерал Јелесије Радивојевић, најмлађи у унапређеној групи пуковника, има ратно искуство специјалца и водио је ВС у мировне мисије
Захваљујући умећу пилота, транспортни авион АН-26 попео се на висину од 9.250 метара, знатно већу од званичних могућности летелице. Спољна температура била је минус 57 степени. Врата авиона су се отворила и кроз њих је у амбис искочило седам старешина Војске Србије (ВС) и пет припадника Жандармерије. Иако је на тој висини ваздух веома разређен, нису имали маске за кисеоник.
– Чим сам искочио, све што сам видео била је белина. Од даха ми се заледио визир. У паду смо достигли брзину између 550 и 600 километара на сат. На висини од 900 метара повукао сам ручицу падобрана, купола се отворила на око 750 метара. Сви смо се безбедно приземљили – сећа се бригадни генерал Јелесије Радивојевић (1966), који је тада као официр био задужен за обуку специјалних јединица, а данас је начелник штаба Команде за обуку ВС.
Он је најмлађи у групи пуковника који је недавно, указом председника Србије Томислава Николића, унапређен у чин бригадног генерала. Поменути падобрански скок изведен је још 2004. године на аеродрому у Батајници, али је и данас национални висински рекорд. Бригадни генерал Радивојевић је са посебним одушевљењем пратио светски рекорд који је недавно постигао Аустријанац Феликс Баумгартнер, који је иначе био војни падобранац, скочивши са висине око 39 километара и упутио му честитку.
Начелник штаба Команде за обуку био је припадник легендарне 63. падобранске бригаде и то у периоду између 1990. и 1992. године, у време распада СФРЈ. Учествовао је у акцијама које је та јединица извела у том периоду. Касније је прешао у 72. специјалну бригаду, учествовао је у ратним дејствима на Косову и Метохији 1999. године.
– Нисам бежао од тога да извршим оно што се од мене очекивало, уосталом за то сам школован и обучаван. Теже ми је било да се носим са егзистенцијалним проблемима. Усред тих драматичних збивања, у време хиперинфлације, моја плата је спала на две и по немачке марке. Прошао сам кроз тај период захваљујући разумевању и подршци породице – истиче бригадни генерал Радивојевић, који живи у Панчеву, са супругом Миром, сином Марком, који студира ЕТФ, и ћерком Љубицом, ученицом гимназије.
Пре него што је унапређен у овај чин, јавности је био познат као начелник Центра за мировне операције. Од малобројних тимова, стигао је до водова српских мировњака на Кипру и Либану, где ће до краја године бити ангажована и цела чета.
– Било је то изузетно искуство, ништа се не може поредити са радом у међународном окружењу. Једно време у јавности било је сумњичавости и неразумевања према овом ангажману ВС. Десило се једном приликом, одем на ВМА, а тамо ме угледа један мој земљак и каже: Где си НАТО војник! После свега, веома сам био задовољан када је недавно у парламенту незабележена већина посланика подржала учешће ВС у мисијама УН и ЕУ – каже бригадни генерал Радивојевић.
Он је рођен у Ужицу, одрастао је у селу Дрежник, где му и данас живи мајка. Уписао је Средњу војну школу у Сарајеву, смер пешадија, и требало је да као подофицир обучава војнике. Међутим, због успеха у школовању добио је право да упише Војну академију. Сам је 1988. године, као место првог службовања изабрао Крањ у Словенији, односно – планинску бригаду, чији су припадници једини у ЈНА носили качкете. У септембру 1989, завршио је основни падобрански курс и убрзо прелази у 63. падобранску бригаду. Прошао је и припрему за мисију УН у Намибији, али је СФРЈ одустала од тог ангажмана.
– Младе који размишљају да се прикључе Војсци Србије, било кроз школовање у Војној гимназији и Војној академији, било као професионални војници, позивам да се пријаве на наше конкурсе. Чека их сигуран посао, одговарајући статус, могућност сталног напредовања. Па и могућност одласка у мултинационалне операције широм света. Све што се од њих тражи јесте рад – каже бригадни генерал Радивојевић.
Никада није срео имењака
Бригадни генерал Радивојевић, који носи старо и данас ретко име, никада није срео свог имењака. Име Јелесије добио је по деди, а када је био на Здруженом ратном колеџу у Грчкој, домаћини никако нису могли да изговоре његово име, па су га интерно „прекрстили” у Александрос. Пре тог школовања научио је грчки, а по добијању генералског чина од грчких колега стигле су му СМС честитке на овом језику.
Сусрети са бившим непријатељима
Бригадни генерал Радивојевић 2002. године послат је на обуку у Велику Британију. Срео је британског официра који је, као припадник Унпрофора у БиХ, био заробљен и везан на локацији на којој се очекивао ваздушни удар НАТО-а. „Због тога није замрзео Србе, штавише рекао је да уважава наш народ. Касније сам имао сусрете са некадашњим колегама из ЈНА, Хрватима и Бошњацима. Мирне савести ишао сам на те састанке. И они су били отворени за разговор. Истина је и да има оних који приметно избегавају овакве сусрете, можемо да претпоставимо због чега”, прича бригадни генерал Радивојевић.
М. Галовић