Све је било као у полусну

Будан си јер знаш да ћеш погинути ако заспиш, а спаваш јер не можеш остати будан недељама

Оно што ћу заувек памтити из борби на Кошарама била је једна ноћ на стражи на истуреном положају, када су НАТО авиони грешком избацили два контејнера с касетним бомбама директно изнад положаја албанских терориста, а затим и трећи и четврти контејнер директно изнад мене. У три сата ујутру, небо се обојило јарко наранџасто и све се у тренутку претворило у громогласан рафал и стравичан пљусак гелера свуда унаоколо. Врело олово кидало је грање и копало земљу, чекао сам да ме погоди. Размишљао сам како ћу се осећати у тренутку кад ме пробије гелер, да ли ће то бити рука, нога или тело, како да отпочнем с превијањем ако будем могао. Милион мисли у том тренутку прође кроз главу, а онда настане језива тишина. Не чује се ништа, само остаци грања и земље како падају унаоколо и албански терористи који вриште од рана које нису очекивали.

Овако Саша Гацик (1971) из Ниша описује један од најдраматичнијих тренутака који је доживео током рата 1999. године. Он је као војник ЈНА редовни војни рок одслужио 1990/1991. године и тада је учествовао у акцијама у Словенији и Хрватској. Првог дана напада НАТО на СР Југославију добровољно се, као резервиста, прикључио ратном саставу 63. падобранске бригаде.

С обзиром на веома малу видљивост у густим и непрегледним шумама Проклетија, борбе између припадника 63. падобранске бригаде и ОВК су често вођене на веома блиској дистанци. Стална комуникација између НАТО-а и ОВК и свакодневна употреба авијације НАТО-а представљали су константну претњу јединицама ВЈ.

– Када су дани били ведри, непријатељска авијација је бомбардовала наше положаје више пута дневно, а заклони, углавном направљени испод и око оборених стабала букви, пружали су минималну заштиту. Ровови се због изразито каменитог тла нису могли копати, тако да су колику-толику заштиту пружали само строга маскирна дисциплина, војнички шлем и панцирни прслук – објашњава Гацик.

Ноћу или по облачном времену биле су учестале провокације припадника ОВК који су сталним нападима и борбеним активностима покушавали да изморе српске војнике.

– Због тога класичан одмор и спавање нису постојали током ангажовања на Кошарама, све је било као у полусну. Будан си јер знаш да ћеш сигурно погинути ако заспиш, а спаваш јер не можеш остати будан недељама. Сваког јутра добијали смо воду и храну негде из позадине удаљене око километар-два. Сваког дана исто, литар воде и две конзерве, понекад имало хлеба – сећа се Гацик.

Мање групе ОВК су из правца Албаније покушавале непримећено да продру иза линије фронта, али су те намере у највећем броју случајева биле осујећене, а линија раздвајања остала је релативно стабилна до завршетка борбених дејстава у јуну 1999.

– Циљ тих оружаних провокација је било прикупљање информација о броју и положају наших јединица, а после тога уследило би бомбардовање положаја јединица ВЈ ракетама ваздух-земља и, чешће, касетним бомбама од стране НАТО авијације. Поучени искуством, припадници 63. падобранске бригаде дејствовали су само у крајној нужди, на веома блиском одстојању и само кад је било извесно да ће нападачи бити уништени. Одмах после дејстава мењали смо положај у очекивању напада из ваздуха, а после бомбардовања брзо бисмо се опет враћали на почетне положаје. Дејствујући на тај начин, успели смо да губитке у људству током двомесечних борби смањимо на минимум – објашњава Гацик.

Крошње букви штитиле од касетних бомби

Највеће губитке ВЈ наносила су рањавања гелерима током сталних бомбардовања. Ипак, с обзиром на интензитет употребе НАТО авијације, губици су били минимални, захваљујући и густим и високим буковим шумама у рејону Кошара у чијим је крошњама долазило до активирања контејнера касетних бомби.

Милан Галовић, Политика