Како Византија а не Рим може помоћи да се сачува Pax Americana.
Економска криза, растући државни дуг, многоструке иностране обавезе – то није начин да се руководи царством. Америци је неопходан стратешки савет. И то брзо. Америка није никада била Рим и ако би усвојила његову стратегију – немилосрдно ширење империје, доминација страних народа и мељући „бренд“ тоталног рата – то би само убрзало амерички суноврат. Уместо Рима, боље је бацити поглед на његову источну инкарнацију, Византију, која је надживела своју претходницу читавих осам векова. Поуке византијске велике стратегије су поуке које Америка данас мора да поново открије.
Срећом, много је лакше учити од Византинаца него од Римљана, који за собом нису оставили дословно никаквог писаног трага о својој стратегији и тактици, осим текстуалних фрагмената и једног Вегецијевог зборника, а он је мало знао о државништву и рату. Међутим, Византинци су већж записали: њихове технике убеђивања, прикупљања обавештајних података, стратешког размишљања, тактичких доктрина и оперативних метода. Све то је јасно изложено у серији византијских војних приручника и озбиљних упутстава у државничкој вештини.
Провео сам протекла два десетлећа удубљен над овим текстовима склапајући студију византијске велике стратегије. Сједињене Државе би добро учиниле ако би обратиле пажњу на следећих седам поука ако желе да остану велика сила:
I. Избегавати рат свим могућим начинима, у свим могућим условима, али се увек понашати као да рат може да почне у сваком тренутку. Обучавати се интензивно сво време – али не тражити рат. Највиши смисао борбене готовости јесте у томе да се редукује могућност ратовања.
II. Прикупљај обавештајне податке о непријатељу и његовом менталитету, и надзири континуирано његове активности. Ако се у то уложе сва средства, може се десити да не буде великих резултата, али ретко бива да ови напори буду узалудни.
III. Ратовати силовито, и офанзивно и дефанзивно, али избегавати битке, поготово велике, осим у веома повољним условима. Не размишљати као Римљани, који су убеђивање сматали само као додатак уз силу. Уместо тока, употребљавати силу у најмањим могућим дозама да се њоме помогне убедити онај који је склон да буде убеђен и да се порази онај који још није подложан убеђивању.
IV. Заменити рат исцрпљивања и окупацију земаља маневарским ратовањем – муњевитим ударима и офанзивним упадима да се разбије непријатељ, иза којих следи брзо повлачење. Циљ није да се униште наши непријатељи, јер они сутра могу постати савезници. Имати мноштво непријатеља може бити мања претња него имати само једног, све док они могу да се наведу да зарате међусобно.
V. Тежити да се ратови успешно окончају тако што ће се стицати савезници и тиме променити однос снага. Дипломатија је важнија током рата него у миру. Одбити, као што су то одбили и Византинци, глупи афоризам да дипломатија заћути када топови проговоре. Најкориснији савезници су они који су најближи непријатељу, јер они знају најбоље како се борити против његових снага.
VI. Субверзија је најјефтинији пут до победе. Она је толико јефтина да, поређена са ценом и ризиком који носи рат, с њом увек мора да се покуша, чак и са непријатељем који се чини најнепомирљивији. Треба запамтити: чак и религиозни фанатици могу бити поткупљени, као што су то Византинци међу првима открили, јер зилоти могу бити врло креативни у изналажењу религиозних оправдања да издају своју сопствену ствар („пошто је већ коначна победа ислама неизбежна…“).
VII. Када дипломатија и субверзија нису довољне и рат је неизбежан, употребљавати методе и тактику које се користе непријатељевим слабостима, избегавати трошење борбених снага и стрпљиво дељати непријатељеву силу. То може узети прилично времена. Но, не постоји журбе јер чим нестане један непријатељ, други ће сасвим сигурно заузети његово место. Све се непрекидно мења, док владари и државе долазе и одлазе. Само је царство вечно – под условом да не истроши само себе.
Едвард Лутвак